SOKA SIMINA

Soku Siminu je, na Sv.Iliju, ubio grom.
Onaj ljuti Gromovnik, kog smo, pre nego su nam okraćala pamćenja, zvali Perun.
Kupila je seno pred kišu, samo dvaput da zamane vilama i to ti je. Morala bi i blago utjerati sa paše, skuvati vareniku za sutrašnji sir i skorup, misli joj se roje.
Ama, jesam li unijela perine jutros?
U rukama vile, zarđale, našla ih u dnu štale, negde.
Obadi navalili ko sumanuti.

Soka je došla iz velikog grada u kom za nju i decu više nije bilo mesta.
On se povukao sa kasarnom negde ka Bosni, Srbiji, baš me briga đe je, a i šta će ti, misli, davno ste se rašćerali, tako je govorila njena mati.

Dobro, mogao je Mlađu, sina im, povesti, makar. Da ne mora u rat.
Nevenka je, ćerka joj, u Banjaluci na fakultetu.
Jakog mi fakulteta, rekao je đed Simo, Sokin ćaća.
Ako ne studira u Beogradu, bolje da ga nije ni gonila.

Soka kupi seno, a u daljini seva.
Juče je nestalo struje, kištra sa mesom se počela topiti, agregat opet zaštekó, moraće to meso ispeći pa staviti u mast, da ne propadne.
Sevnu, opet.
I opet.
I sve je bliži prasak, konda nebom neko nekog juri, sa zapaljenim grivama.
Soka brže kupi, obazire se ima li đegod koga da joj pomogne, nigde žive duše ko za vraga, a omara neka, bože ti pomozi.

Sokin je otac bio nosilac Spomenice.
Od onih par što je Sedma banijska vratila sa Sutjeske, kad su im rekli da idu izginuti.
Baš tako, tim rečima. Neće se niko vratiti, veli komandant, svi ćemo izginuti.
A ćaća se ipak vratio, vavijek ljut na sebe što je živ.
I na boga i na vraga, i na život, i na smrt.
Zato Soka nema pojma o Svetom Iliji, veruje samo u pokupljeno seno pred kišu.
Ona mu se, svom ćaći Simi, zadnja rodila. Mezimica.
Neće ostat na selu, jok.
Ići će na medecinsku u Beograd, rekao je materi, malo brkajući slova.

Lete slike života, kijavica je hvata od presušenog sena, vrelo je leto, morda joj i suze krenuše.
Onaj njen stan, sa pogledom na more.
On kad je završio Akademiju, pa prvi brod, drugi, nikad kući, do kontraadmirala nagurao.
Pa koleginice na poslu zavidne, oficirski balovi u Beogradu, avionom vele voze je pravo do Francuske, u Dom JNA. A njoj srce da prepukne za Beogradom kad se moru vraća.

On malo popije, pravi lom, ona sve ćuti, trpi, ali ne može se doveka.
Pa kako se razvela, pred sam rat, deca porasla, dodijalo ćutati.
Vala da mi ga je još jednom vidjeti, da mu sad sve saspem, misli, vri u njoj krv, ona banijska.
Soka je, svakog ponedeljka u 6,15 bila na frizuri u salonu iznad rive. Ladna trajna.
Murina suknja, Varteks košulja, Rašica vesta, tanka. Peko cipele, kožne, malo stežu, ali neka.
Duge noge, ih.
Sirova kafa iz Trsta, peče ceo komšiluk, smeh i cika.
Vermut sa malo šećera.
Mlađin prvi razred.
I Nevenkin.
Pa kad dođu na Baniju jedva razumeju šta im đed Simo govori, zavlače na svoje.
I kad joj je ono šefica rekla devedeset prve – jesi l’ ti Vlaj’na?
– Nisam, ja sam Banijka, još gore.
– A ja bodulka, najgore.
Pa im bi smešno, do suza.

Soka je pokupila prnje tog leta kad su granate tukle sa svih strana.
Ni sama ne zna kako je dospela dovde i zašto sad kupi seno po omari, na Svetog Iliju 1994. godine, sa glavom u osamdesetoj nekoj, zarđalim vilama koje ne idu uz onaj njen mantil glavne sestre na hirurgiji, kupi ga na toj pustoj livadi daleko od onih palmi i plavetnila, bez ladne trajne, parfema, štikli i svilenih košulja.

Tu, usred slika izgubljenog života, nasloni se na stog.
Sevnu munja, ko neonska reklama na Terazijama, ona prva, žmirkavog svetla.
Puče grom.
I to je to.

Možda je čula, ko u magli, Moja Ane broji dane.
Možda i nije.
Uz stog sena je našli ko prislonjenu.
Odmorenu.
Olakšanu za kraj koji nije dočekala.

Drugog avgusta sledeće godine Nevenka je spremala godišnjicu majci.
Slatku pitu sa sirom kakvu je volela, kobasice, šunke, čega je već imala.

To će podeliti sa komšijama, a onda će ni tri jutra ne dočekati u đedovoj kući i, bez diplome, dati se, gladna i očajna, u zbeg.
Mlađo zbega neće ni videti.
On je mrtav još od jutros, negde u Bosni, samo Nena to ne zna. Saznaće za tri meseca, u Zaječaru, gde je sudbina odvela.
Tu, u kasarni, zateći će oca, bez mora, koji čeka ni sam ne zna koga.

Soka, godinu ranije, stoji sa vilama na onoj pustoj livadi, sve bliže i bliže grmi i seva, misli – kog li vraga sad grmi, oćel udarit kakvo nevrijeme, da zamanem još dvaput vilama i da bježim.
Pa opet – Nena kad diplomira, idemo za Srbiju, ja ovako više ne merem.
Pa jesam li ja ovo od života dočekala, da kupim sijeno po nekim vražjim livadama, ošta sam se školavala, đe sam prispjela?
Sutra kad Nena dođe, presjeći ću, nek znade.
Pravo u Beograd, i tačka.
Sve u sebi kazuje, pa joj na osmeh pada kap znoja, omara neka, suza.
Lete slike, Deligradska, uz Balkansku materina pletena korpa prekrivena Faks helizim krpom, puna mesa i slatke pite, a nju u internatu u Beogradu sramota, kud je to ponela.
Onaj momčić, sa Ozrena, što joj je rekao da iz nje ne dva nego sto vragova vire.
I kako pada kiša na Kalemegdanom.
I kad je ćaća rekao da mora u Split.
I kad su joj zakazali spoj sa Đurinim sinom na njegovoj zadnjoj godini Akademije, đe sam se u njega i zagledala, luda glavo.
I svadba im 2.avgusta, sva se slepila kosa pod onom kletom tokicom. I one heklane rukavice, šta ti je mlado i ludo.
Moja Ane broji dane, noći…uh, kako je tu pesmu volela.
A srce u Beogradu.

I onda grom. Gromovnik, na vatrenim kočijama.
I posle svega – ništa.
Od tolikačkog života ama ništa.
Tačka.
Kao ona zvezda koju je gledala iz Opservatorije na Zvezdari, kad joj je rekao, taj mali sa Ozrena, da to nije Danica, već zvezda Sokica.
I kako ga je ostala željna.
Beograda.

* * *
“Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
Kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
Ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom na tvoj kamen strmi,
I tebe, i Savu, i tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat tvoj,
To ime će biti poslednji šapat moj. ”

(Crnjanski, Lament nad Beogradom)

18+
Share on facebook
Facebook

Lenja pita u doba korone

Lenja pita, ali kakva Jabuke Da li verujete da su jabuke stigle iz raja ?Sta jabuke simbolizuju, požudu, ljubavi, večnu mladost….. Stari

14+

BOJANA 42, BEOGRAD

Kako je vreme da se sada kreće u školu, ja se prisetih svog prvog razreda 😊 Mislim da bi ovo trebali procitati

24+

Slikanj, kuvanje u doba karantina

Enkaustika, varjača, knjige i cveće Enkaustika, slikarska tehnika, a stara pegla i voštane boje po papiru od starih kalendara stvaraju čaroliju, igraš

13+

Valjda to dođe sa godinama

ВАЉДА ТО ДОЂЕ С ГОДИНАМА… Ваљда то дође с годинама… Све слабије видим, али много интезивније, дубље осећам. Другачије, када свака емоција

12+

Катарина 40

У протеклих годину и малчице више жибот ми се променио из корена. Пробудила сам се из дубоког сна, вратила се себи, заљубила

15+

Jelena 23, Žitorađa

Vreme za nama ukoliko govorimo iz perspektive ljudi koji su navikli na izuzetno brz tempo života, svakodnevna dešavanja i mnoštvo promena u

5+

Slobodanka 69, Aleksinac

HEPO KOCKE I SVETA TIŠINA KARANTINA 41. Dan – U podrumu Otvaram stare fascikle. Za stotine uredno utamničenih tekstova višegodišnji karantin je

5+

Nikola 24, Vranje

Svaka nova situacija, sa sobom donosi nove prilike. Situaciju koja je zadesila ceo svet, moje društvo i ja iskoristili smo za upoznavanje

5+

priče pokrovitelja

POŠALJI SVOJU PRIČU

*primer: Aleksandar 32, Beograd