HEPO KOCKE I SVETA TIŠINA KARANTINA
41. Dan – U podrumu
Otvaram stare fascikle. Za stotine uredno utamničenih tekstova višegodišnji karantin je ukinut! Posiveli tekstovi. Većina pisana olovkom, ostalo pisaćom mašinom ‚‚Biser‚‚ koju i sada ljubomorno čuvam. Svaki zapis, priču, pesmu čitam pažljivo. Neki su odavno postali stranice mojih knjiga.
Odlažem listove na pod pored sebe. Levo – znači sačuvati. Desno – znači spaliti. Neki listovi se na dodir raspadaju. I šušte, nekako čudno, kao da cvile. I pokrenu se neki tamni univerzum pod mojom kožom. Šta ovo radim?! Zar svaka reč, svaka misao na ovim požutelim listovima, zar to nisu moji verni saputnici, pocrneli od mraka i tuge. A tuga može da sprži kao vatra, zar ne! – zaškripa u meni glas onog mračnog univerzuma. Setih se kako sam se bezbroj puta sa ovim rečima u tom istom univerzumu rađala i umirala. I odustadoh od namere da mi budu zamena za hepo kocke. Poslednjom bravom zaborava zatvorih kartonsku kutiju punu starih rukopisa i odložih je u najmračniji kutak podruma. U grudima mi ostade nešto crno i šuplje, kao besanica.
U podrumu mukla tišina. Karantin – dan 41. Sa sprata me neko doziva. Vreme je za dozvoljenu šetnju. Ne odazvah se. Odbih da budem deo ponuđene slobode. Odbih da šetam u krugu od 600 metara! sa vršnjacima koji, sanjarski se češući pored TV, maštaju o sledećem jurišu iz karantina u slobodu, odlučni da i danas vrve kao naelektrisani, a u stvari se onemoćali teturaju ili jedva sede na klupama u parku.
Kažeš: Plavo nebo je plavo. Time je plavo nebo opisano.
Kažeš: Korona! Karantin! O, tužnih li reči! Teško onome ko bi poželeo da opiše sve to!
Slobodanka Živković
Nikad ne treba gubiti nadu
Za pocetak bi rekla da sam ucinila pravu stvar kad sam napustila posao,rizikovala jesam ne znajuci hocu li naci drugi posao ali
4+
