Kardinal…šeftalije, pečena paprika i očev rođendan…
Na ulasku u moju Drenovu iz pravca Kruševca, nalazi se atar ‘Nerezina’…tu odmah kraj ‘zadružnog voćnjaka’, pa pored Crkvenka, krivudavim putem uz brdo…na tom prilazu najlepši su zalasci sunca, uvek sam bila ubeđena, baš iz naše Nerezine, našeg vinograda…i groždje je nekako imalo čudnu boju…toliko lepu ‘rubin’ nijansu, da mi nikad nije bilo jasno, zašto se ta boja tako zove po rubinu, kad Kardinal ima lepšu boju od njega. U sred vinograda, šeftalije, dve…žute kao dukati…slatke…medene…od njih je majka pravila najlepšu marmeladu…kad pomeša sa kruškom i šljivom…
U ovo vreme, napunimo prikolicu malu gajbicama drvenim, baba Vera, deka i ja…i u vinograd…prva dva reda drenak….-” Neka to ćemo posle na kraju, možda gajbu dve i za kući…”- govorila je baba Vera, svake godine isto…prilazeći Kardinalu, u trećem redu…deka četvrtom…dok ja nosim gajbice, saplicem se u grudve trazeci pogledom šeftaliju…brat ide za m’nom, noseći ‘bakvicu’ i “moto keks”…pa moramo nešto i da užinamo…
Biraju se samo zreli, zdravi grozdovi, požljivo ih slažu u gajbe oblozene papirom, to ćemo sutra prodavati u Kraljevu, i sve baš sve pare potrošiti…za nove đačke torbe, pernice i ostali pribor, i što treba i što ne treba, jer sve treba…
Napune se dvadesetak gajbica očas posla, onda baba Vera uzme ceger…pa zaredi sredinom vinograda…tu je Afus..tu je tamjanika, besemena, muskat hamburg…-“E, ovo za nas…”, imala je ona to neko njeno dugo “E”, koje sam usvojila, nekako pobednički i kapricki je uvek zvučalo, mislim da nikad nisam dovoljno dobro akcentovala to ‘E’- poput nje, al’ ga rado koristim.
Pakujemo se brzo…i kući…istim krivudavim putem niz Nerezinu, do asfalta, do ulaska u selo. Prolazimo pored groblja, i svaki put…baba Vera bi isto rekla držeći se za dasku na kojoj sedi u prikolici, grleći me, pogledom usmerenim ka vrhu groblja…-“gore su svi moji!”, misleći na roditelje, brata…sestru…vreme tuberkuloze i drugog svetskog rata…
Kapija je otvorena…majka sedi pod ajatom na tronošcu…opasana nekom ogromnom keceljom…ispred nje brdo pečene paprike, par plastičnih kofa sa vodom…biće ajvara…celo dvorište miriše na dim…pečenu papriku…na jesen koja nailazi…
Dok se istovaraju gajbe sa groždjem, naići će otac, motorom…noseci u jednoj ruci punu torbu pečenjaka….na onom žaru gde se pekla paprika….stavlja pečenjake….bele kao mleko….obozavam pečenjake.
Do kasno u noć ljuštimo svi papriku za ajvar….sutra, rano ujutru, idemo u Kraljevo na pijac….nije mi do pijace, ni do one čuvene keceljice sa tri džepa, koju je majka spremila, koliko mi je do onog što ide posle toga…moja deca bi sada rekla šoping, a moja baba Vera je govorila: ” Da pazarimo sve novo za školu, tako se valja”- carica….kazem vam!
Nekako mi je prvi septembar uvek donosio jesen, ‘hladno je ujutru, obuci se’-mamine oči…ukus Kardinala i Afusa, slast zrna pečenjaka…po neku zrelu šeftaliju, nove uvijače za sveske….i naposletku tatin rođendan, drugog septembra!
Groždje kupujem na pijaci, Kardinal i dalje ima divnu boju, u Drenovu idem retko, i uvek okrenem glavu prolazeci pokraj groblja, ‘tamo su svi moji’- pomislim….u Nerezini odavno nema šeftalije ni groždja….pečenjake jedem samo kuvane, jer niko ne ume da ih ispeče kao što je moj tata znao.
Ajvar, je ljubav i potreba, majka ga već sedam godina ne sprema. To je tuga.
Da je živ, moj tata bi slavio 66. rođendan…i sigurna sam da bi moja deca imala sve novo za školu, jer valja se.
Ni jesen mi više ne miriše. Septembar je.
