VEŠTINA BLEJANJA
Dok smo bili pod ključem, radila sam isto što i inače: kuvala, mesila, spremala, vaspitavala dete, družila se preko telefona, vibera, msn, sms, mail, čitala knjige, piskarala, izbegavala vesti, radila od kuće, gledala filmove, slušala muziku. Pomislih, šta si ti Slađana novo savladala i setim se. Postoji nešto. Nije baš novo ali jest usavršeno.
Do savršenstva sam dovela veštinu blejanja. Mnogi će se nasmejati ali ako pažljivo razmislite, blejanje je mnogo jaka stvar. Leči psihu, pročišćava duh, produvava čakre. Sposobnost da sedite gledajući u krošnje drveća i krovove kuća i pri tom mislite o junacima iz romana koje ste pročitali, njihovom životu, svom životu, životu svog deteta, o ljubavi, svojim bližnjima, prijateljima i njihovim životima, prebirete po odlukama, po raznim počecima i završecima a sve bez osude i nervoze već kroz prihvatanje, analizu, udubljivanjem u finese i s pogledom na površinu. O svačemu i ni o čemu dok slušate cvrkut ptica i uživate u nebu, mesecu, zvezdama. Nije to uludo potrošeno vreme. Ono nam pruža mogućnost da analiziramo, dođemo do zaključaka, otvorimo nova pitanja, sagledamo greške u miru, da upoznamo ljude oko sebe i prihvatimo ih kakvi jesu. Da prihvatimo sebe onakvima kakvi jesmo, sa svim senkama i zamračenjima. Da mnogo maštamo. Da mislimo o svemu i ni o čemu. Da sanjarimo. Da se praznimo i punimo. Da se divimo pogledu. Da se osetimo bogatijim nakon bleje. To je posebno stanje uma i duha, pa i tela.
Dakle, kvalitetno blejanje, nakon svega ovoga što se izdešavalo, smatram neophodnom rutinom kojom bi svako trebalo da ovlada onoliko koliko može.
Zato vas ljubim u poglede, u vaše nebo, priču, sunce, čakre, vaše krovove i krošnje, maštu, snove, sanjarenje.
S poštovanjem, Slađana Kručičan
