Maja 36, Kragujevac

Vaskrs u moj dom oduvek unese neopisivu radost, nadu da ce lepota tog praznika ispuniti vedrinom svaki naredni dan, da cemo I mi, odrasli, tog dana moci da podetinjimo, bez grize savesti I opominjanja da se uozbiljimo. Sto duze ostanes dete u srcu, to ce ti zivot biti srecniji I bezbrizniji, a snovi cistiji I lepsi.
Od pre par godina, kada sam I sama postala mama, Vaskrs je za moju porodicu postao jos vazniji I posebniji. Suprug I ja nismo vise odlazili u goste kod svojih roditelja, vec smo zeleli da u svom domu stvorimo sopstvenu tradiciju, da u tom nasem gnezdu, za svoje pilice, stvaramo uspomene kojih ce se, jednog dana, nostalgicno secati I koja ce im grejati srca. Nema vaznije spone sa detinjstvom od osecaja ponetih iz roditeljskog doma, od radosti porodicnog okupljanja I tradicije koja se prenosi sa kolena na koleno. Zato smo za Vaskrs suprug I ja okupljanje preselili u nas dom, kada bi nam u goste dosli moji roditelji, sestra, zet I sestric, suprugovi roditelji I stari deda. Ta Vaskrsnja okupljanja su uvek posebna, kucom odzvanja smeh, kucaju se jaja, klinci nespretno, ali vazno prave od kartona pehar za pobednika I stalak za najjace jaje, a moj tata zapocinje pevacki maraton I to radi toliko glasno, da brzo krecu posalice kako ce nas neko prijaviti jer se cuje sigurno bar tri ulice dalje. On se onda, kao, malo utisa, ali pesma ne prestaje. Onda mama I svekrva zadovoljno komentarisu moje kulinarsko umece, ponosno isticuci sta sam od koje naucila. Ja se samo nasmesim I u sebi zahvalim brojnim blogovima o kuvanju, hiljadu puta pregledanim. Bilo bi nam kao u kosnici, od smeha, pesme, razbacanih igracaka, postavljanja, raspremanja, poneke razbijene solje ili tanjira, do mukle tisane kada malisani odu na spavanje. Tada bismo na miru popili kafu, jer bi tisinu ubrzo prekunuli ubrzani, maleni koraci, cupave glavice I njihove zeljice da opet kucaju jaja I tako u krug, sve dok svako od njih ne bude pobednik. Mama I svekrva bi se neumorno upustale u igru sa klincima, zaboravljajuci na bolove u kolenu, reumu I sve druge tegobe, dok bi muski deo ekipe rostiljao, uz povremenu zamenu rostilj majstora, kako bi se istovremeno odvijao I sahovski turnir. Sestra I ja bismo listale albume I prisecale se svog detinjstva I najbezbriznijeg perioda zivota provedenog pod roditeljskim krovom I tada bi malisani uzurbano dotrcavali I rasirenih okica, ne trepcuci, upijali bi svaki detalj, postavljajuci hiljadu pitanja.
Ove godine je sve bilo drugacije. Svako je bio kod svoje kuce, u svom gradu. Prvi put nismo bili zajedno. Ali, sve Vaskrsnje obicaje je svako od nas sa zadovoljstvom ispostovao I pustili smo radost u svoja srca I svoje domove. Fizicka razdvojenost ne moze biti prepreka za ljubav. Neki tamo virus ne moze biti snazniji od ljudske volje. Svima nam je ovo tesko palo, mozda smo cesce pustili I po koju suzu, ali svesni da je moralo tako kako bi nam sto pre bilo bolje I kako bismo uskoro utonuli u zagrljaje svojih najdrazih. I sigurno je da su oni najtopliji I najposebniji I da cemo u njima ostati dugo, dugo…Cenicemo ih vise nego ikada, svakako, jer najvrednije stvari se ne mogu kupiti.