Jednom boarac, uvek borac. Jednom pobednik, uvek pobednik.
Ne znam da li je deci svojstveno da budu borci i pobednici, ali u mom slučaju jeste bilo tako. Prerano sam ubačen u ring u kom se odvijala žestoka borba za život. Bez imalo predznanja, jasnih instrukcija, totalno laički bio sam bitku svog života. Sa nepunih 11 godina ustanovljena mi je vrlo teška bolest, za koju uglavnom kažem da ne bi trebala biti deo ničijeg života a kamoli nevinog, bezgrešnog deteta. Rak. Kratko ime, tri slova, ali opasno kao božji trozubac (kako je uglavnom prikazano u crtanim filmovima). Umesto da trčim za fudbalskom loptom kako inače biva sa dečacima ovoga sveta 😂 svoje vreme sam provodio u bolničkoj postelji, pod hemoterapijom, a zatim nešto više od 3h na operacionom stolu. Momenat kada mi je amputirana desna noga. Momenat kada više ništa nije isto, niti će ikad biti, iako je sve već davno poprimilo drugi oblik, samo su tada sve promene dobile svoju overu. Vremena za tugu, depresiju i plakanje nisam imao, samo sam želeo da sve što pre prođe. Odlučio sam da se borim za ono što sam izgubio jer sam smatrao da mi je oduzeto bez imalo prava na to. Moja borba za “pravdu” trajala je godinu i po dana. Ćelavo nevinašce bledog lica nije gubio veru u sebe, svoju porodicu, lekarima, terapiju. Već je hodilo tim bodljikavim putem s puno snage, hrabrosti, nade u “bolje sutra”, i verom u Boga ubralo je svoju ružu. Mnogo padova i uspona za isto to vreme, ali činjenica da sam istovremeno pohađao Bolnički Osnovnu školu jer sam zbog narušenog zdravlja bio sprečen da pohađam onu u koju idu svi drugi, i da sam na taj način završio 5.i 6. razred sa odličnim uspehom, bavio se slikarstvom, pisao poeziju i pritom jedna pesma pod nazivom “Moja plava zvezda” koju sam lično napisao, objavljena u dečijem časopisu Plavi čuperak, bez prestanka mi je stvaralo snagu koju sam, priznajem, i gubio zahvaljujući muci koja me je snažno grlila. Ali, grljenje nije bilo obostrano. Upoznao sam sebe, svoju unutrašnjost, spoznao svoju snagu, svoje granice i veličinu pod tim strahovitim okolnostima. Uprkos svemu, osmeh je bio sve prisutan, nekako sam smatrao da je najvredniji nakit koji možemo posedovati. I, da, savršeno se uklapa uz svaki autfit. 😃 Povratak stvarnom životu bez relacije kuća-bolnica, moji drumovi su bili svi drugi putevi, a to je ono o čemu sam maštao. Usledeolo je pohađanje redovne Osnovne škole u Loznici a zatim i završetak iste. U međuvremenu trenirao streljaštvo, a kada sam shvatio da ne pripadam tom svetu vrata istih zaključao sam čvrstom odlukom da nema povratka. Ubrzo je usledela Srednja škola a nakon 4 godine dovela me do sopstvenog (njenog) kraja. Iznova sam maštao, sanjao, ostvarivao iste te snove, voleo, kako sebe tako i sve druge, ali i bio voljen. Snaći se sa protezom nije bilo bogzna koliko teško, ali volja čini čuda.
Za osobu koja je preživela rak ne postoji put kojim nije moguće hoditi, niti prepreka koju nije moguće savladati.
Od svega je prošlo 10 godina…
Novi život… Novi ja….
Mnogo toga bih rekao, ali ću za kraj samo jedno; volim sebe i svoj život.
P. S. Možda moja priča nije ona kakvu tražite, ali sam želeo da istu podelim sa vama.
Edin Salkić
