Dragana Miljković 38. Leskovac

DIMENZIJE DUŠE
Čovek je kompleksno biće. Poseduje duhovnu dimenziju, emotivnu, intelektualnu, energetsku… Da bi živeo u miru i radosti sve te dimezije moraju biti u dobrom balansu.
Doba Korone ili ne, ljubavne teme i dileme kod mene uvek su aktuelne.
Ponekad smo primorani da učinimo ili obećamo nešto za rad svog duševnog mira ili prestanka bola. Ko nas to uslovljava, ko nam naređuje? Da li je to sama duša? Naše unutrašnje biće, podsvest ili neka zla sila izvan nas koja želi manipulisati sa nama? Eto pitam se, dok razmišljam o svojim postupcima.
Možda ja i nisam sasvim normalna, kada još uvek u ovom materijalnom svetu, gde interes na tronu stoji verujem u pravu ljubav i čuda. Ali šta ću kada sam od takvog zvezdanog plamena iskovana. Osoba za koju sam verovala da je onaj pravi, moja sudbinska ljubav, moja radost i sreća, lupila mi je šamar istine da me probudi iz svojih snova. I ja tako povređena i razočarana donesem odluku da okrenem drugi list. Da prekinem svaki kontakt sa njom, da se okrenem sebi i drugim interesima a nju da izbacim iz svog života! I donesem ja tako čvrstu odluku i krenem tom stazom, kad me dočeka jaka upala bešike. Bol je malo po malo postao skoro nepodnošljiv. Pila sam čajeve i jela brusnice, pila i neke lekove protiv upala. Ali bol ne prestaje. Kako nisam u mogućnosti da posetim lekara, uzela sam na kraju antibiotik koji sam imala kod sebe za hitne slučajeve. I krenula da pijem, ali bol se i dalje slabo smanjivala. Tako da sam obećala sebi da ako bol prestane, da ću oprostiti toj osobi i neću je terati iz svog života. Obećala sam, i osetila olakšanje, ali nisam mogla da se ne pitam: “Da li je zaista on taj? I da li postoji možda neko drugi mnogo bolji koji mene čeka?” I tako sam utonula u dimenziju sna.
Sanjala sam da sam sva srećna i da se pakujem da idem na more. Sve sam sredila i spakovala. Krenula sam na stanicu. Brat je uzeo moju torbu da me odveze i isprati do stanice. Rekao je: ” O baš ti je teška torba. Verujem da si spakovala i sve što ti ne treba.” Ja sam se samo osmehnula i krenuli smo. Nisam imala kartu za autobus, ali sam bila sigurna da će naići neki u koji će biti mesta. Dok sam čekala odlučih da pretrčim preko ulice do trafike i kupim žvake. Vraćam se, a neki ljudi viču:”Požuri! Zadržali smo ti autobus zamalo da ode!” Ja se okrećem oko sebe. Gledam koji autobus. Brat mi pokazuje i gura me u njega. “Kupio sam ti kartu, i smestio prtljag upadaj!” Ja ulazim u autobus sva u neverici. Autobus je star, neudoban i pun prašine. Pitam se: “Kako je moguće da on putuje na daleke relacije? Nije bezbedan ni za bliske.” Ljudi su se ugurali. Šofer viče:”Kako su prodali kartu kad nema mesta!” Ja gledam oko sebe, sve stariji ljudi?” Kažem u sebi: “Ovo je neka greška! Autobus za more je uvek veliki, lep i luksuzan i pun je mladog sveta. Ja ne mogu da putujem ovako. Od prašine ću se razboleti. Dobiću upalu sinusa.” Jedna žena sklanja torbu i pravi mi mesto. Ja ne sedam već pitam:”Koji je moj prtljag? Hoću da izađem! Ne mogu ovako da putujem. Ako hoćete vratite mi pare za kartu, ako ne nije ni bitno, moram napustiti ovaj autobus!”
Budim se, gledam oko sebe. U krevetu sam, nema autobusa. Šta mi to podsvest slikovoto govori kroz snove? Polako shvatam sve. Osoba sa kojom sam u vezi i za koju sam toliko zapela, i zbog koje sam dala obećanje da je neću terati iz mog života je taj stari, prašnjavi autobus, koji za mene nije pravi da me odvede na željenu destinaciju a to je budućnost kaku očekujem i želim( more). I trebam izaći iz njega i sačekati neki veliki i luksuzni autobus pun mladih ljudi, radosti i smeha. A sve što mi je potrebno je malo upornosti i vere da će doći onaj pravi koji vozi do moje destinacije. Prevrćem se po krevetu. Bol se umanjila ali nije sasvim prestala. Pitam se treba li sada održati dato obećanje sebi i odblokirati bivšeg? Možda to nije dobra ideja posle ovog sna. A ako je on stvarno onaj pravi. Neka ga, neka svoje greške shvati, i neka se potrudi. Nisam odustala ni svoje srce zatvorila. Još uvek sam tu da mu novu šansu sam, kroz prste progledam. Mislim da je dovoljno fer, zar ne? Zato telo moje, i snovi prestanite da me mučite.
Autor: Dragana Miljković

11+
Share on facebook
Facebook

Lenja pita u doba korone

Lenja pita, ali kakva Jabuke Da li verujete da su jabuke stigle iz raja ?Sta jabuke simbolizuju, požudu, ljubavi, večnu mladost….. Stari

14+

BOJANA 42, BEOGRAD

Kako je vreme da se sada kreće u školu, ja se prisetih svog prvog razreda 😊 Mislim da bi ovo trebali procitati

24+

Slikanj, kuvanje u doba karantina

Enkaustika, varjača, knjige i cveće Enkaustika, slikarska tehnika, a stara pegla i voštane boje po papiru od starih kalendara stvaraju čaroliju, igraš

13+

Valjda to dođe sa godinama

ВАЉДА ТО ДОЂЕ С ГОДИНАМА… Ваљда то дође с годинама… Све слабије видим, али много интезивније, дубље осећам. Другачије, када свака емоција

12+

Катарина 40

У протеклих годину и малчице више жибот ми се променио из корена. Пробудила сам се из дубоког сна, вратила се себи, заљубила

15+

Jelena 23, Žitorađa

Vreme za nama ukoliko govorimo iz perspektive ljudi koji su navikli na izuzetno brz tempo života, svakodnevna dešavanja i mnoštvo promena u

5+

Slobodanka 69, Aleksinac

HEPO KOCKE I SVETA TIŠINA KARANTINA 41. Dan – U podrumu Otvaram stare fascikle. Za stotine uredno utamničenih tekstova višegodišnji karantin je

5+

Nikola 24, Vranje

Svaka nova situacija, sa sobom donosi nove prilike. Situaciju koja je zadesila ceo svet, moje društvo i ja iskoristili smo za upoznavanje

5+

priče pokrovitelja

POŠALJI SVOJU PRIČU

*primer: Aleksandar 32, Beograd