BOJANA 42, BEOGRAD

Kako je vreme da se sada kreće u školu, ja se prisetih svog prvog razreda 😊
Mislim da bi ovo trebali procitati svi učitelji.
Priča ide ovako:

U malenom slavonskom gradiću, Podravskoj Slatini, bila jednom jedna OŠ „Grigor Vitez“. I u toj školi je radila jedna divna „stara“ učiteljica. Znate one „stare“, autoritativne učiteljice. Uvek je nosila fino skrojene haljine do pola lista i preko njih kutu, cipele sa osrednjom petom i frizuru „trajnu“. Mirisala je na svoju kuću. Ne umem to da objasnim.

Mnogo je volela svoje đake. Često ih je vodila na sladoled, a svake godine na svoju trešnju. Ceo razred. Tog dana nema škole jer se ide kod učiteljice na trešnju 😊. Pusti nas u dvorište pa kud koji mili moji. Neki se veru po debelim granama ogromne trešnje, devojčice obično čekaju ispod, pogledom uperenim na gore, da im dečaci bace trešnje a i poneki pogled simpatije 😉. Neki pak leškare na travi, a učiteljica brižno nadgleda i donosi svima limunadu.

Ali ona je posebna još po nečemu. 1984. dobija novi prvi razred, a u njemu plavu krezubu devojčicu sa krivim šiškama na pola čela (jer nije mogla da miruje čak ni dok je šišaju) koja ne ume ni da čita ni da piše. Ni jedno jedino slovo. Ništa tu ne bi bilo baš toliko neobično da ona taj prvi razred nije tako nekako i završila. Pitate se kako? Pa eto tako. Jednostavno nije volela da uči i tačka. Jedino što je volela jeste da se mnogo mnogo mnogo i stalno igra i da pleše. Nije je držalo mesto ni 5 minuta a kamoli ceo školski čas. Samo je cupkala i poskakivala.

U uglu učionice imali su deo za igru (za igranje na odmorima). Ono što je tu malo neubičajeno jeste to da se ona tu igrala i za vreme časova. Učiteljica je imala razumevanje za njenu nemirnu prirodu i dozvoljavala je bukvalno uvek da ode da se poigra kada to poželi i isto tako, kada poželi, da se vrati u klupu i nastavi da prati nastavu. I to je tako funkcionisalo sjajno. Devojčica se igrala kad god je htela i učila kad god je htela, a mudra učiteljica je sve to odobravala. Malo neobično, zar ne? 😉

Eeeee…kraj je godine i dolazi roditeljski 😂. Učiteljica priča o napretku svih đaka, roditelji ponosni, smeškaju se, šepure, a onda kreće: „Znate, imamo jednu devojčicu koja se samo igra. Igra, cupka i pleše. Ne voli uopšte da uči. Dete je roditelja visokih intelektualaca, ali ona jednostavno neće i neće da uči“. Moja mama, zdravstveni radnik – zna je ceo grad, i šira i uža okolina 😂, sluša i uopšte ne sluti da to cupkajuće neučeće dete iz njene kuće dolazi 😉. Kada je učiteljica izgovorila moje ime, možemo samo zamisliti izraz lica moje lepe nalickane mame 😂😂😂. Žena ne može da veruje, sramota je obuzela, znate kako to već ide „pa zar moje dete…“ itd… Ali učiteljica nastavlja: „Po mom mišljenju nema razloga za brigu. Ona je izuzetno inteligentno dete, ima neki svoj ritam i stići će ona ostale kada bude htela.“ Pazite ovo „kada bude htela“. Koliko razumevanja, za svako poštovanje.

I sve bi to bilo nekako i za podneti da se to u prvom razredu i završilo. Ali ta igrarija se nastavlja, i traje prvi…drugi…pa i treći razred. Učila je ona nekako, domaće zadatke nije radila (posle škole samo baci torbu i brže-bolje napolje da se igra). Učiteljica i dalje nije brinula. Imala je ona neke svoje metode i verovala je u svoje dete.

E, a znate šta još. S obzirom da su živele jako blizu, svaki dan je učiteljica nestaška vodila kući i razgovarala sa njim. I svaki dan je učiteljica svraćala u obližnju trgovinu i kupovala joj neki slatkiš. Rasplesani nestaško gricka slatkiše, učiteljica sa njom razgovara i tako bukvalno svaki dan. 4 godine svaki dan.

Vreme je prolazilo, sve se odvijalo kao normalno. Devojčica je i dalje volela mnogo da se igra i da pleše, ali vremenom se nekako malo i „uozbiljila“. I nećete verovati, počela je da uči i postala je odličan đak kroz celo dalje školovanje. Završila je čak i par fakulteta (raznih vrsta 😂). Na nekima je bila prosečna (verovatno joj tu nisu dali da se igra 😂), a na nekima je bila student sa prosekom 10,00 (tu su joj dozvoljavali kreativnost i igru 😉). I tako je za ceo život ZAVOLELA DA UČI. Ali zaista zavolela. Toliko da kada je pitate šta voli da radi, ona kaže da voli da uči i da pleše. I usvojila je uverenje da se bukvalno od svakog čoveka može nešto naučiti i da ne postoje glupi ljudi i glupa predavanja. To je za nju nemoguće.

Ratna dešavanja su ih razdvojila i kada je bilo moguće, devojčica je potražila svoju učiteljicu. Zatekla sam je u bašti blizu one trešnje. Prepoznala me je odmah i sa suzama u očima rekla: „Mila moja, došla si da posetiš svoju staru drugaricu (tako smo mi zvali tada svoje učiteljice). Oduvek sam znala da ćeš ispasti dobra (nisam možda baš najsjanija, ali nisam ni loša 😉). Kako si? Gde sada živiš? Je l da da si i fakultet završila? I plešeš?…“
Samo sam se nasmešila, a ona je rekla: „Znala sam. Bila si nestašna i razigrana, ali jako inteligentna.“

Napravile smo i jednu fotografiju, za uspomenu na susret nakon toliko godina. 😊

Obožavala sam svoju učiteljicu, a njenu vrednost u svom životu spoznajem tek mnogo mnogo godina kasnije. A izgleda će za ovaj tekst i saznati 😉. Mada, mudrica je to, znala je ona sve 😉. I pre moje spoznaje 😉

Da je bila drugačija, šta je moglo da se desi? Mogla je da me tera da učim, da me muči, da me kažnjava, da me proglase hiperaktivnim detetom sa poremećajem u učenju ili kakotovećide. Ali ne. Ona je razumela neopisivu potrebu deteta da se igra i da cupka i dala joj je vremena koliko god joj je bilo potrebno 😉. I nije pogrešila.

Moglo se desiti da zamrzim učenje ze ceo život, a ja sam zahvaljujući svojoj divnoj strpljivoj učiteljici usvojila uverenje da se UČI CEO ŽIVOT i beskrajno uživam u tome. Stalno. Što bi rekao moj bratanac: „Ova naša Bojka stalno nešto uči 😉.“ Mogli su me proglasiti zaostalom a ja sam ih sve itekako stigla (kad je meni bilo vreme 😉). Moglo je…svašta, a ispalo je ipak ok.

…jer devojčica je imala mudru učiteljicu kao dobar temelj daljeg rasta i razvoja
…jer devojčica je imala učiteljicu koja je razumela njenu unutrašnju neumornu potrebu da se igra i da pleše
…jer je imala učiteljicu koja ju je upisala na prvu plesnu sekciju i sa školskih časova je puštala da ide plesati
…jer je imala učiteljicu koja je razumela da nisu svi isti i da to ne moraju biti
…jer je imala učiteljicu koja ju je zaista volela
…jer je imala učiteljicu koja joj je davala vremena koliko god joj je bilo potrebno 😉

…jer sam imala predivnu drugaricu, Baćani Katicu ❤

Da učiteljice, ispala sam ok.
💗 HVALA 💗

P.S. Samo i dalje volim da se igram i da plešem 😉…a i da učim 😉

24+
Share on facebook
Facebook

Nikad ne treba gubiti nadu

Za pocetak bi rekla da sam ucinila pravu stvar kad sam napustila posao,rizikovala jesam ne znajuci hocu li naci drugi posao ali

4+

Marija 37.Nis

Svi kazu da sam borac.Da sam zena zmaj.Ali ne ,to nije istinA,istina je drugo…. Kazu Mara dobra majka,zena,prijatelj… Ni to nije istina.Nisam

2+

Borba

U celoj ovoj krizi,dosta ljudi je ostalo bez posla. Sama ta kriza je probudila veliku zelju u meni i pratneru da se

5+

22

Sve je počelo na dan mog diplomiranja. Završiti fakultet u roku sa dobrim prosekom nije bilo teško. Tog dana su počele muke.

2+

Rodjendan

Danas moj tata slavi 81. rodjendan. Neka je ziv i zdrav jos puno puno godina. Tata srecan rodjendan! 2+

2+

Miloš 34, Surdulica

Otišla je i ona Danas sam saznao da je umrla i isidora čuvena naša spisateljica, za mene žena vredna poštovanja, DAMA, žena

2+

Nemanja 38, Banja Luka

Danas sam imao prvi prihod (i dalje sam u minusu) od uzgoja ljekovitog bilja koji sam sa suprugom počeo tokom KOVID krize

8+

ANA 47, BEOGRAD

Nedeljama prelazim peške kilometre po gradu iako osećam krckanje i bolove u kolenima. “Hodački Forest Gamp” sam. Klin bolesti se hodanjem, životom,

14+

Milena, 46, Beograd

Ja sam subjekat, Korona. Oko mene su objekti, ljudi. Ljudi se plaše, koga, čega? Korone. Stojimo i gledamo se u zavisnim rečenicama,

5+

priče pokrovitelja

POŠALJI SVOJU PRIČU

*primer: Aleksandar 32, Beograd